Први јавни лет у Србији

16. октобра 1910. године се на суботичком коњском тркалишту окупило око 7000 људи, по неким подацима и пуних 10.000. Да би сакупио новац потребан да настави успешно летење и да врати дугове у које је ушао због целог подухвата, Сарић је наплаћивао карте, по цени од једну или две круне. Али по обичају, веома мало људи дошло је у тај део где су се карте наплаћивале, а већина, око 80 посто посматрача стајала је около и седела на крову оближње фабрике.

 

Тако, финансијски ефекат тог лета био је врло мали. Међутим, успех који је Сарић постигао био је врло велики.

У то пионирско доба, конструктори авиона су уједно били и пилоти својих летелица, а како је предходно искуства било веома мало, најчешће су препуштани сами себи. У недостатку знања и са веома мало, углавно личног, искуства често су постајали жртве свог заноса.

 

 

Дувао је снажан ветар. Све што је преко осам метара у секунди је врло снажан ветар, а тог дана је измерено око 12 метара у секунди. Са тим ветром, под зидинама Калемегдана у Београду, јануара 1911, погинуо је Русиан!

 

Одвраћали су Сарића да не лети, да не ризикује. Међутим, он је дао сигнал. На стуб је подигнута црвено-бела застава, он је сео у авион и направио прво један кратак лет с једног краја тркалишта на други, што је већ изазвало овације, јер је летео на висини од пет или шест метара. Када се вратио назад, суграђани, славећи га, одушевљено су га дизали на рамена, а ученици занатске школе су му доделили сребрни венац. Али ту није крај. Сарић опет седа у авион, по други пут полеће, сада уз ветар и успева да направи лет од скоро три километара око коњског тркалишта!

 

За једног авијатичара тог пионирског времена ваздухопловства, био је то веома велики успех. На жалост, у следећем, трећем лету, Сарић је врло добро полетео, али је дошло до хаварије на његовом мотору, који су му лили мајстори месне мајсторске радионице, а да претходно с мотором такве снаге и у ваздухопловне сврхе нису имали искуства. Било како било, провалио се цилиндар Сарићевог мотора. Сарић је вешто слетео. Није оштетио авион, али мотор није више био за поправку.

 

Сарић је направио летећу макету хеликоптера, која је била погоњена помоћу мотора на компримовани ваздух. Та макета је врло успешно летела и командант аустроугарског ваздухопловства, Узелац, одобрио је Сарићу да конструише хеликоптер. Сарић је почео да набавља материјал. Пред сам крај рата добио је и мотор, али ту своју летелицу није завршио у ратном ковитлацу. После Првог светског рата Иван Сарић није се више бавио ваздухопловством. Вратио се мотоциклизму и аутомобилизму. Био је родоначелник увођења многих спортова у Суботици. Летео је поново тек 1935. и то у родној у Суботици, када је слављен његов лет од 28. августа 1910.

После Другог светског рата, Сарић се бавио мотоциклизмом и учествовао у такмичењима и када је ушао у девету деценију живота.

 

Још је био студент када је предложио да се оснује ваздухоповни музеј који би сачувао документацију и артефакте о развоју ваздухопловства у нашим крајевима. Та његова идеја наишла је на разумевање и фебруара 1957. године основан је Музеј ваздухопловства Југославије, прво при Команди ваздухопловства, а касније се он развио у самосталну установу.

 

Иван Сарић је рођен у Суботици 27.јуна 1876. Завршио је Трговачку академију, живео је и радио у Суботици.

 

Од ране младости Иван Сарић се бавио спортом. Био је атлетичар, рвач и један од оснивача фудбалског клуба у Суботици. Као познати бициклиста и мотобициклиста, такмичио се и побеђивао на многим тркама широм Европе.

 

Још у раној мадости је почео да се бави спортом и то мачевањем, атлетиком фудбалом и бициклизмом. Као бициклиста такмичио се на могим такмичењима где је освојио преко 50 медаља. Као неприкосновени бициклистички ас, опседнут брзинама, окреће се  новом спорту, аутобилизму.

 

Веома често је Сарић својим суграђанима приређивао интересантна изненађења. Године 1902. направио је моторцикл, 1904. чамац, а 1905. аутомобил, све сопствене конструкције.

 

Као такмичар у аутомобилизму, обишао је многе градове Европе.


Приликом боравка у Реемсу у Француској, током "Велике недеље авијације", 1909.године Иван Сарић је упознао пионире авијације и одушевио се конструкцијама њихових авиона. По повратку у Суботицу, одлучио је да и сам направи авион.

 

Скривен од јавности, у подруму, такорећи у илегали, уз подршку најближих пријатеља и супруге, успео је да до јуна 1910, године заврши свој авион, финансиран из личних средстава. Изложен је у дворани суботичког хотела, и тек тада је јавност сазнала за овај Сарићев пројекат.

 

У јесен исте године авион "Сарић 1" био је готов, направио је елису, а почетком 1910.године уградио је троцилиндрични мотор Делфос од 24 КС.

 

Самоуки конструктор је био сам себи једини наставник летења. Полако је током лета, учећи се летењу на сопственим грешкама, стицао знање самопоуздање, и на крају овладао техником пилотирања.


На Градском вашаришту, у лето 1910.године, Иван Сарић је вршио прве пробне летове истовремено увежбавајући се да и сам пилотира.

Тако је Иван Сарић непуних седам година после летова браће Рајт и пола године после лета првог Југословена Едварда Русијана, успешно летео на авиону сопствене конструкције. Задовољан постигнутим резултатима приредио је јавни лет 16.октобра 1910.године, коме је присуствовало око седам хиљада грађана Суботице.

Почетком 1911.године Иван Сарић је усавршавао конструкцију свог авиона коме је дао назив "Сарић 2".

Први светски рат прекинуио је Сарићеву летачку делатност, али је наставио да се бави конструкторским радом целога живота. Иако самоук, био је даровит конструктор и проналазач различитих техничких изума. У ваздухопловству, поред авиона, конструисао је моторе, елисе и један хеликоптер.

Доживео је дубоку старост као пензионер у Суботици. Био је активан у спортским и техничким друштвима. Добитник је великог броја признања.

Умро је у Суботици 23.августа 1966.године у 91.години живота. Својим делом Иван Сарић се сврстава међу најзначајније пионире југословенског ваздухопловства.

Аероклуб у Суботици носи данас његово име.