Павле Савић

Павле Савић је рођен у Солуну, тадашњој Отоманској империји, 1909. године. Због посла свог оца ветеринара, породица је у доба његовог детињства често мењала место боравка. Рано детињство је провео у Алексинцу и Свилајнцу.

Као дечак, пронашао је у кући свога деде, једну књигу која га је фасцинирала. Била је то књига Руђера Бошковића, Дубровачког математичара и физичара, о атомистици, а коју је превео са латинског његов ујак Коста Стојановић.

Био вреома радознао и увек је пажљиво посматрао појаве око себе. Нарочито се интересовање за технику и техничке проналаске.

Ниже разреде гимназије Павле Савић је завршио у Београду. Више разреде је завршио у Пожаревцу, где је и матурирао. Поново одлази у Београд, где уписује тадашњи Филозофски факултет, у оквиру су се тада изучавале и природне и друштвене науке. Одабрао је студије из области физичке хемије, где је дипломирао 1932. Године. После дипломирања, због сукоба са неким од професора, није остао на Катедри за физичку хемију, већ је, као изузетан студент, изабран за асистента на катедри за физику на Медицинском факултету, код професора Драгољуба Јовановића, некадашњег сарадника Марије Кири.

Захваљујући професору Јовановићу, Савић је 1935. добио стипендију француске владе за научно усавршавање на чувеном Институту за радијум, кога јеосновала Марија Кири, а где је тада радила њена кћерка Ирена Жолио Кири. Прикључио се њеним истраживања, којима је испитана могућност бомбардовања атомског језгра неутронима. Мада нападани да се баве алхемијом, Савић и Кири доказују да се језгро може поцепати на ниже елементе. Очекивало се да ће за своје радове на откривању продуката фисије (цепању урана) Ирена Жолио-Кири и Павле Савић, добити Нобелову награду, али због избијања Другог светског рата Нобелова награда није додељивала, тако да је нису никада ни добили. Награда за откриће фисије додељена је тек 1944. године, али је припала Оту Хану, који је доказао њихову претпоставку да радиоактивност потиче од лантана.

Почетком Другог светског рата Павле Савић је протеран из Француске, као странац, иако се пријавио као добровољац за фронт. Вратио се у Београд, где је изабран за професора физичке хемије на Фармацеутском одсеку Медицинског факултета.

У Народноослободилачкој борби учествује, заједно са супругом Бранком, од 1941. године. У току рата, био је руководилац за шифру Врховног штаба, потпредседник АВНОЈ-а и члан Војне мисије у Москви. У Москву се боље упозна са даљим развојем нуклеарне технологије и он се укључује у истраживања совјетског нобеловца Пјотра Капице. Међутим, већ 1946. године, током званичне посете СССР, Тито га позива га да се врати у земљу.

Према анегдоти из Савићеве аутобиографске књиге Наука и друштво, током званичне посете југословенске делегације СССР-у 1946. године, док су Совјети гостима представљали достигнића комунистичке науке, Тито је, кришом од својих домаћина, пришао Павлу Савићу и дошапнуо му: "Хајде, Пајо, врати се ти у земљу да ми правимо наш институт." Уз помоћ француског лево оријентисаног физичара Роберта Валена (1912–1994), који је шест година провео у Винчи, Савић подиже Институт за нуклеарне науке "Винча", којим руководи као директор у периоду од 1960. до 1966.године. Винчу напушта због партијских несугласица и враћа се на Универзитет у Београду.

Члан је Српске академије наука од 1948.године, а њен председник од 1971. до 1981. Међу многобројним признањима добио је и награду Совјетске академије наука Ломоносов. У каснијим годинама се бавио прилично оспораваним истраживањима ротација планета.

Последњи научни рад објавио је неколико месеци пре смрти, у 85. години. Умро је у Београду 1994.