Афлатоксини

Микотоксини су секундарни метаболити плесни који се синтетишу од великог броја једноставних међупродуката примарног метаболизма услед активности различитих ензима. Главне биосинтетске реакције укључују кондензацију, оксидо-редукцију, алкилирање и халогеновање у којима настаје велики број различитих једињења.

       Биохемијски и структурно микотоксини припадају различитим врстама природних једињења. Њихова биолошка активност на људе и животиње обухвата акутну и хроничну токсичност (цитотоксичност, хепатотоксичност, неуротоксичност, тератоксичност, мутагеност, канцерогеност) позната као микотоксикоза.

 

Према степену токсичности се деле у три групе:

1.       Изразито токсични микотоксини- летални концентрација < 1мг/кг телесне масе;

2.       Врло токсични- летална концентрација 1-10 мг/кг телесне масе;

3.       Остали токсични метаболити са леталним ефектом у при концентрацијама >10 мг/кг т.м.

 

          Тренутно најзначајнији микотоксини широм света су афлатоксини. Ови токсини су кумарински деривати које продукују плесни из рода Aspergillusspp. (Aspergillus flavus, A.nomius, A.parasiticus). Управо ови сојеви су и најзначајнији за пољопривреду. До инфекције може доћи још у пољу, услед превелике влаге, температурног или нутритивног стреса биљке али и  у току неусловног складиштења убраних плодова.

Најзначајнији микотоксини из ове групе су Б1, Б2, Г1, Г2, М1 и М2. Афлатоксини М1 и М2 су дихидродеривати афлатоксина Б1 и Б2 и излучују се млеком, урином и фецесом. Б1 афлатоксин је дериват стеригматоцистина, канцерогене супстанце коју продукују плесни из рода Aspergillus, али и мањи број плесни из других родова.

Aspergillusflavus продукује Б1 и Б2 афлатоксин док A.parasiticusпродукује Г1 и Г2.

Ове токсине плесни синтетишу у/на великом броју супстрата као што су семе уљарица, жита и њихови производи, коштичаво воће, суптропско воће, зачини. Најчешће се налазе у производима који нису довољно осушени после жетве, или током складиштења при високим температурама.

Из ове групе, афлатоксин Б1 је најјачи канцероген, потом следе Г1, М1, Б2. Код сисара ови токсини проузрокују акутне афлатоксикозе, које се манифестују пре свега оштећењем јетре, мада могу бити оштећени и бубрези, плућа и слезина. Афлатоксин Б1 је описан  у литератури као најснажнији потенцијални хепатоканцероген. Да би афлатоксини уопште изазвали реакцију у живом организму морају бити биотрансформисани у високореактивне метаболите.

Летална доза (LD50) за животиње варира од 0.3 до 10 мг/кг телесне масе.

          За биосинтезу афлатоксина оптимална температура је 30°C и релативна влажност од 88-95%. Показују велику стабилност на утицај високих температура (разграђују се на температури вишој од 250°C), на промене концентрације Н+ јона, на UV и γ-зрачење.

Загревањем на 100°C у киселој средини око 90% Б1 афлатоксина прелази у Б2, док се на 160°C разграђује само 20% Б1. Могу се разградити под дејством хромсумпорне киселине, натријум-хипохлорита, концентрованог натријум-хидроксида, дужим излагањем светлости, при температурама од 268- 269°C, као и под утицајем бактерија млечне киселине (Lactobacillus rhamnosus, L. delbrueckii, L. plantarum, L. lactis, L. casei), бифидобактерија  (Bifidobacterium bifidum, B. longum), Flavobacterium aurantiacum i Saccharomyces cerevisiae.