Михаило Петровић Алас

По свом научном раду и резултатима Михаило Петровић Алас спада у највеће српске математичаре. Био је оснивач Београдске математичке школе, а својим радовима утро је пут кибернетици.

 

Михаило Петровић Алас, математичар, проналазач, рибарски мајстор и путописац (1868-1943)

 

Српски математичар светског угледа, Михајло Петровић Алас, 1897, начинио је хидроинтегратор, аналогни рачунар, који је решавао две класе диференцијалних једначина. Упућени кажу да је то претеча данашњих плотера (уређај за цртање), јер су подаци настали израчунавањем записивани аутоматски – оловком на папиру обмотаном око ваљка.

 

На Светској изложби у Паризу 1900. направа је била изложена у павиљону Србије и побудила велико занимање. Наш великан је тих дана овенчан златном колајном, а доцније и почасном дипломом Математичког друштва у Лондону.

 

МИХАИЛО ПЕТРОВИЋ рођен је 1868. године у Београду као прво од петоро деце свештеника Никодима и Милице Петровић. Како је већ у седмој години остао без оца, бригу о деци преузео је мајчин отац, свештеник Новица Лазаревић, који је извршио велики утицај на Михаила. Основну школу, као и Прву мушку гимназију у Београду завршио је са одличним успехом.

 

На Природно-математички одсек Филозофског факултета Велике школе Петровић се уписао 1885. године. Он није студирао математику јер тако специјализоване студије нису постојале, већ је равноправно учио и друге предмете. Већ при крају прве године студија, тј. 1886. Петровић је написао један семинарски рад из математике. Студије је завршио јула 1889. У септембру исте године шаље га деда Новица у Париз да се спрема за пријемни испит у "Ecole Normale Superieure", гласовиту по тешким пријемним испитима, строгим и високим режимом студија са професорима светског гласа.

 

  alas1

 

Период Петровићевог студирања у Паризу пада у време када је француска математичка наука достизала једну од својих кулминационих тачака. Студије је започео о свом трошку, а од 1892. добио државну стипендију. За време студија у Паризу стекао је диплому математичких и физичких наука, а 1894. одбранио на Сорбони докторску дисертацију под насловом: "Феноменолошко пресликавање и елементи математичке феноменологије", чиме је стекао академску титулу доктора математичких наука као први студент са Балканског полуострва. Са непуних 26 година др Михаило Петровић био је изузетно образован човек који је по најоштријим светским мерилима и сва славна имена професора светске науке, успео у тако кратком року да стекне дипломе математичких и физичких наука, и уз то да одбрани докторску дисертацију на Сорбони.

 

После одбрањеног доктората, 1894. када се вратио у Београд, па до 1938. када је отишао у заслужену пензију, он је био редовни професор за "теоријску математику" на Филозофском факултету. Законом о универзитету од 1905. када је Велика школа укинута, сви професори су "стављени на располагање". Првих осам професора новооснованог Универзитета у Београду поставио је министар просвете и међу њима били су др М. Петровић и др Ј. Цвијић. Тај одбор осморице је касније бирао остале наставнике у свим звањима. Од тада је Петровић постао шеф Катедре за математику. Био је продекан (1909-1913) и декан (1908) тог факултета.

 

Михаило Петровић волео је свој наставнички позив и много времена посветио томе. Његова предавања одликовала су се једноставношћу и она су привлачила студенте. Он је имао строго мерило које је пренео и на своје студенте, тиме је допринео да настава математике и у средњим школама, где су се дипломирани студенти углавном запослили, заузме значајно место. У периоду педагошког рада (1894. до 1938) одржао је 16 различитих курсева и семинара који су такође били добро посећени, иако су неки од њих били више пута понављани. За већи део одржаних семинара Петровић је издао ауторизована скрипта. Објавио је три универзитетска уџбеника који су написани на основу одржаних редовних предавања и семинара. Петровић је унео нов, свеж дух на Катедру за математику. Он је наставу замислио и изводио по узору на париску школу, тада вероватно и најбољу школу математике. Снабдевао је библиотеку актуелним часописима и учио је своје студенте да се користе литературом. Педагошке методе како на предавањима, тако и на одржаним семинарима били су добар начин увођења младих, како у наставнички, тако и у научни рад.

 

Упоредо са извођењем наставе, Петровић се бавио научним радом. Захваљујући њему, математичке науке у Србији први пут излазе на сцену на којој су и данас присутне. Петровић је дошао до импозантних резултата у диференцијалним једначинама, теорији функција, алгебри и рачунарству. Објављивао је научне радова у најугледнијим часописима света. Његовим резултатима користили су се многи наши и страни научници или су о томе писали. Неколико диференцијалних једначина, специјалних функција и неједнакости носе име "М. Петровића", а чувени математичар Картан записао је да Петровић припада групи ретких научника који су засновали нове научне дисциплине (математички спектри, математичка феноменологија и интегрална математика).

  

Патентирао је пет проналазака који су били заштићени и реализовани у пракси. У области рачунарства је још крајем 19. века објавио у САД конструкцију "аналогног рачунара" (хидроинтегратора) за решавање диференцијалних једначина, за шта су му одали признање светски научници (Камке, Прајс, Морен). Руска, пољска и америчка наука одале су Петровићу признање као предсказатељу једне нове савремене науке "кибернетике" (чији је утемељивач касније био Норберт Њинер). На Светској изложби у Паризу 1900. у Павиљону Србије био је изложен и хидроинтегратор који је награђен бронзаном медаљом. Петровић се огледао и у примењеној математици (физика, механика и криптографија). Он је, као већина људи тога доба, држао до свог војног чина "резервног инжењерског пуковника", па је сарађивао са војском, нарочито на пољу криптолографије. Његови системи "шифровања" били су у употреби у војсци и дипломатији. Проналазак "даљинар" откупљен је и реализован за потребе Војнотехничког завода у Крагујевцу и Русији. Конструисао је и један тип "зупчастог преносника" који је био претеча аутоматских мењача на аутомобилима. Његов "Вечити календар" реализован је у више хиљада примерака.

 

За свој обиман и плодоносан рад Михаило Петровић је биран за члана више академија наука (Београд, Загреб, Праг, Варшава и Букурешт) и научно-математичких друштава (Београд, Париз, Праг, Краков, Лајциг, Лавов, Палермо, итд.). Поред тога, примио је више одликовања: ордење Светог Саве петог до првог реда, медаљу Милоша Великог, орден Белог орла, Орден румунске круне, итд.

 

alas

Професор Михаило Петровић - Алас поред уловљеног сома од 124 кг (5. децембар 1913.)

 

Рибарство је представљао изузетно важну компоненту у животу Михаила Петровића. Још од ране младости, на инсистирање свог деде Новице, из здравствених разлога је знатан део времена проводио на Сави и Дунаву. Ту је упознао професионалне рибаре, заволео њихов начин живота и стекао међу њима искрене пријатеље. Најпре је постао рибарски шегрт, калфа, а 1895. положио је испит за "рибарског мајстора" и од тада пријатељи су га углавном звали Мика Алас. Објавио је више стручних радова из рибарства. У Торину је 1911. одржана велика међународна изложба, а у Павиљону Србије Мика Алас је изложио своју збирку која се односила на београдски риболов и та збирка је награђена са златном медаљом, на шта је он био веома поносан.

 

Током лета 1931. Петровић је био члан Међународне научне експедиције за испитивање Северне поларне области. Том приликом је упознао начин живота Ескима, учествовао је у лову на китове, итд. Већ у поодмаклим годинама живота, Петровић је учествовао у још три научне експедиције, у освајању Северне и Јужне поларне области. О свим овим путовањима и крстарењима, написао је четири књиге, које је издала Српска књижевна задруга.